ПОТОМЦИ О ПРЕЦИМА

Двоструки потомак о деда Милошу и деда Ранку

Пише Милош Ћирковић, потомак српских ратника из Великог рата

Слободан сам  да кажем да сам двоструки директан потомак по очевој и мајчиној линији и да десетак година путујем са Савезом потомака ратника.

Моје деде су били војници Дринске дивизије и оба су имала срећу да преживе  Велику голготу, али упокојили су се релативно млади  тако да нису стигли да својој деци испричају много о рату и њиховим патњама.

Деда Милош (отац  Ивко) Ћирковић, рођен је 1894 године у селу Поглед код Ариља.Са својом браћом Љубомиром и Драгом отишао је у рат релативно млад. Браћа су увек била заједно па и у рову када им је погинуо брат Драго. Ја још увек нисам пронашао обележје деде Драга. Деда  Милош умро је 1927 године и за собом оставио супругу Персу и синове Милована и Милојка. На његовом споменику пише да је умро од ратних напора и ја са поносом носим његово име.

Отац моје мајке Милке деда Ранко Ђорђевић био је наредник у артиљерији, рањен је у ногу у Србији и тако рањен је преко Проклетија стигао у Албанију. Причао је синовима и кћеркама да је имао једну флашу ракије и да је узимао гутљај по гутљај  ракије када је осећао кризу и малаксалост  и  да му је ракија  помогла да издржи и стигне у Бизерту. У Бизерти се релативно брзо опоравио у француској болници, а затим је пребачен на рехабилитацију у париску болницу. После два месеца рехабилитације, на свој захтев се поново нашао у својој артиљеријској јединици. Одликован је више пута и носилац је Карађорђеве звезде која се налази код моје сестре од ујака. После рата радио је као каменорезац и био поштован кмет за села Поглед, Вигоште и Вране.

Други светски рат био је трагичан за  мога деду Ранка, јер је први изашао ненаоружан пред Немце  у насељу Врбице код Ариља где је био  рањен 11.септембра 1941 године  и подлегао је повредама у Ивањици. Иза себе је оставио супругу Марицу и децу Милована, Пајка, Милицу, Милку и Борку.

Да поменем и деду Божидара Ћирковића  рођеног брата моје бабе Марице који је остао негде на Кајмакчалану.

Толико о мојим дедама са жељом и надом да се негде  нађу написана  њихова имена.

Да бисачувао сећања на своје претке и на скроман начин им се одужио, организовао сам неколико Академија у Ивањици почев од 2016 године са називом Капија слободе је отворена, затим  Потомци говоре  о својим дедама 2017 године и на крају академију са називом 100 ГОДИНА  ВЕЛИКЕ ПОБЕДЕ У ВЕЛИКО РАТУ !!!

Учешће на академијама узели су историчари, књижевници, достојни потомци, потомци који су у СЛАВУ својих предака ишли пешке преко Албаније у Грчку, као и пешке на Кајмакчалан са пешачењем до Скочивира…