Годишњица смрти ПАВЛА ЈУРИШИЋА „ШТУРМА“

Пише Проф. хаџи Сретен Цветојевић – Цвеле, председник Општинске организације Савеза удружења потомака ратника Србије 1912-1920. „Браћа Рибникар“ Љубовија.

13. јануара 1922.године, тачно пре једног века, престало је да куца храбро и родољубиво срце, ђенерала српске војске, лужичког Србина ПАВЛА ЈУРИШИЋА „ШТУРМА“, рођеног као ПАУЛУС ШТУРМ 22. августа 1848. године у Герилцу – Пруска.
Војну академију похађао у Вроцлаву и Нансију, а у Француско-пруском рату био је водник у војсци краљевине Пруске.
Доласком у Србију примио је православље и променио име у ПАВЛЕ ЈУРИШИЋ, а као надимак додао своје бивше презиме „ШТУРМ“.
Добровољац је у саставу Шабачко-посавско-тамнавског батаљона, а у чину поручника учествује у Српско-турским ратовима 1877-78.године у својству команданта Првог добровољачког пука, када је одликован и унапређен у чин капетана.
Током Српско-бугарског рата 1885.године, командант је Шестог пука славне ДРИНСКЕ ДИВИЗИЈЕ у бици на Сливници.
Први је официр који је у СРПСКОЈ војсци изводио до тада непримењивану тзв. пољску „тактичку“ обуку на Кошутњаку. Наравно да је применио стечено искуство из пруске и касније немачке војске, која је као прва са својим војницима изводила и увежбавала ову врсту тактичке обуке.
Велико лично пријатељство са краљем Петром Првим Карађорђевићем крунисано је његовим именовањем за првог ађутанта и праћењем краља на свим његовим путовањима.
Током БАЛКАНСКИХ РАТОВА командант је ДРИНСКЕ ДИВИЗИЈЕ првог позива у Првом, а ДУНАВСКЕ ДИВИЗИЈЕ првог позива у Другом БАЛКАНСКОМ рату. Након КУМАНОВСКЕ битке унапређен је у чин ђенерала.
У првој години ПРВОГ СВЕТСКОГ или „ВЕЛИКОГ“ рата 1914. године командант је ТРЕЋЕ СРПСКЕ АРМИЈЕ са којом је значајно допринео победама СРПСКЕ војске у ЦЕРСКОЈ и КОЛУБАРСКОЈ бици. Свакако не треба заборавити ни његов изузетно значајан допринос крајем 1915. и почетком 1916. године, када је са својом славном Трећом армијом мудро и јуначки бранио одступницу целокупној српској војсци током одступања под притиском и окружењем са три стране од стране армија Немачке, Аустроугарске и Бугарске.
Наредне три године провео је на Крфу и СОЛУНСКОМ ФРОНТУ а након освајања Кајмакчалана у септембру 1916. године и страховитих губитака које је претрпела његова армија, смењен је и у октобру исте године упућен у Русију на место команданта ДОБРОВОЉАЧКОГ КОРПУСА.
1917. године преко Јапана вратио се у Солун и постављен је за канцелара КРАЉЕВСКИХ ОРДЕНА на коме се и задржао све до пензионисања.
Одликован је више пута, између осталих и следећим одликовањима:
Домаћа одликовања:
Орден Карађорђеве звезде са мачевима 2.3. и 4. реда, Орден Белог орла са мачевима 2, 3, 4 и 5. реда, Орден Милоша Великог 4. реда, Орден Таковског крста са мачевима 4.реда, Орден Таковског крста 2. и 3. реда, Златна и Сребрена медаља за храброст, Златна медаља за ревносну службу у ратовима, Споменица рата за ослобођење и независност 1876-1878., Споменице ратова: 1885, 1912-1913, 1914-1918., Албанска споменица и Споменица гарде.
Носилац је и бројних савезничких и иностраних одликовања, међу којима су:
Орден Светог Леополда 4. реда и Витешки крст Франца Јозефа (Аустроугарска), Орден Белгијске круне 1. реда, Орден Светог Михајла и Светог Ђорђа 2. реда (Велика Британија), Орден Светог Спаситеља 3. реда (Грчка), Орден Италијанске круне 1. реда, Орден Гвозденог крста 3. реда и Споменица рата 1870-1871 (Пруска), Орден Светог Ђорђа 4. реда, Орден Светог Станислава са мачевима 3. реда, Орден Свете Ане 1. реда (Русија), Орден Османлије 3. реда и Орден Меџедије 1. реда (Турска), Орден Легије части 2. реда (Француска) и на крају њему посебно драг ОРДЕН ПАУЛОВНИЈА ЦВЕTА НА ВЕЛИКОМ КРСТУ којим га је одликовао лично јапански цар Јошихито 1917.године.
Сврстан је међу највеће војсковође Првог светског рата и наравно наше СРПСКЕ РАТНЕ ИСТОРИЈЕ.
На жалост и по мом скромном мишљењу, неоправдано и неправедно није унапређен у чин војводе попут наших славних српских војвода Радомира Путника, Степе Степановића, Живојина Мишића и Петра Бојовића.
Пензионисан је 8.новембра 1921. године, а два месеца касније, на данашњи датум 13.јануара 1922. упокојио се у Београду. Сахрањен је на Новом гробљу и једна улица у Београду поносно носи његово име. Такође касарна Војске Србије у Пожаревцу носи име великог ђенерала ПАВЛА ЈУРИШИЋА „ШТУРМА“.
СЛАВА МУ И ЧАСТ, а обавеза нас и наших ПОТОМАКА је – ДА НИКАДА НЕ БУДЕ ЗАБОРАВЉЕН.