ЖИВАН (СРЕТЕНА) ФИЛИПОВИЋ

Умро је Живан Филиповић из Београда, наш завичајац из Драгиња, општина Коцељева.

Нажалост употребићу реч, БИО је можда и последњи директни потомак из редова славних Солунаца. На крају свог живота који је трајао 86 година, успео је да приредио и књигу о два живота свога оца Живана у 2021 г и тако испуни завет дат далеке 1984 године да ће јавности приказати ратни и поратни период свога оца Солунца, поред кога је 18.01.2022 г нашао спокој и мир у заједничкој гробници.

Упознао сам га као потомка солунског ратника Сретена Филиповића којег сам лично познавао, преко нашег Удружења.

Носи дедино име, a његов отац Сретен је имао брата Бранка и сестру Анку. Сретен беше 1895 годиште и поред Живана је имао и сина Видоја (1940) који је радио у АСП“Стрела“Коцељева. Занимљива прича је за Живановог оца да је прошао Балканске и Велики рат и то осам година, што значи од 1912 до 1920, јер је остао на Косову да ратује са шиптарским сепаратистима од 1918 до 1920. Живан је успео да ова два живота свога напаћеног оца овековечи романом и тако остави велики писани споменик.

Ратовали су и Живанова два стрица (нажалост умрли од рана) и Живанов деда (погинуо) и тако је баба Миленија истакла 5 црних барјака ожалила мужа и синове, и мислила да је и Сретен погинуо. Ипак, он се вратио 1920 г. жив и здрав, захваљујући једној Шкотлађанки која га није рањеног послала на Видо.

Сретен је Живана добио у 41 години после два неуспела брака са потомством. Од малена је Живан, био одређен божијим даром за књигу и Сретен је видео у њему будућег школарца, а не сеоског домаћина.

Пок.Живан је завршетку четири разреда почео да учи и ради кројачки и обућарски занат.Тешки су били услови школовања у ратном и поратном периоду, па велико пешачење и тешка болест (јефтика), али је успео да стекне диплому квалификованог мајстора кројачког заната и да далеке 1957 г. отвори шнајдерску радњу у Драгињу. Касније одлази у војску, у падобранце и враћа се са жељом да оде у Београд и упише веће школе. Није му било тешко да положи разлику испита и заврши Вишу текстилну школу, јер је имао и неопходних 10 година радног искуства (калфа, шегрт, мајстор). Радио је као велики стручњак у моделарници и кројачници у предузећу“ Беко“ (шио одела за Тита и Јованку), а онда га запазише странци и понудише посао у Шведској . Тамо је радио 7 година и био велики мајстор текстилне индустрије, али и возач, инструктор, преводилац. Вратио се у Југославију и као возач радио у чувеном предузећу „Путник“ (прошао цео свет), па у СДК, ЗОП, Народна банка и одатле отишао у пензију 1999 г.

Од тада пише и сарађује са преко 30 новина , часописа, листова и добија награде за дечију, родољубиву поезију и афоризме. Објавио је четири књиге и до данас је био веома активан као писац и сарадник новина, часописа…. („Политика“,“Дечије новине“,“Невен“, пензионерски лист „Глас осигураника“……). Добитник је првих награда за поједине родољубиве песме и посебно је истицао љубав према деци и родољубивој поезији. И наравно, према свом завичају и селу Драгињу. Такође с поносом је истицао да је члан Савеза удружења потомака ратника Србије и потомак ратника 1912-1920. и да је захвалан свом Савезу потомака…, што га поштује и помаже у стваралачком раду.

Причао ми је да је прошао свет, да је обишао све наше значајне споменике из Великог рата као члан Савеза, али да му је жао што није са председником Љубом Марковићем био 2020 године на Текеришу и Драгињу.

Умро је Љуба, а Живан му се придружи у рајском насељу да причају солунске приче и друже се евоцирајући успомене о славним прецима. Вечнаја памјат и покој му души.

Записао

Драган Ђермановић Ђеле

Председник ОпОрг Савеза потомака

ратника Србије 1912-1920. Коцељева