Горничевска битка и Бој на Кајмакчалну

Пуковник у пензији, Љубомир Марковић

Када прође сто и више година од историјског догађаја, онда оно, што о њему остане у свести народа је истина, која је доказана и верификована временом, које је било и остало, најбољи сведок.

После одбране Србије 1915.године, најтеже године у историји Србије, када су војска, део народа међу којима и деца-регрути, Влада, Врховна команда, Народна скупштина, део институција и заробљеници, морали напустити Отаџбину, и после прометејских мука у повлачењу на Албанско приморје, практично Србија се нашла на острву Крфу, на почетку 1916.године.

После прихвата, опоравка и реорганизације Српске војске на Крфу, уз помоћ Савезника, а нарочито Русије, Француске и Грчке, успешно је извршен маневар команди и јединица од Крфа преко Јонског и Егејског мора, Солуна и Халкидика до Могленских планина, на линију будућег Солунског фронта, на коме ће од Егејског до Јонског мора на дужини од 450 километара, са 151.000 војника и старешина, бити готово најзначајнији део од 628.000 војника и старешина Савезничких армија, које ће 1918.године на Европском ратишту, променити ратну срећу, од споредног Балканског фронта, учинити пресудним за скраћење Првог светског рата, за годину дана раније, и на Балкану, Европи и свету прибавити мир.

Ето, то је истина после 100 година од Првог светског рата, у коме Горничевска битка и Бој на Кајмакчалану 1916.године, имају посебан значај.

Када се Српска војска нашла готово на прагу Отаџбине, у марту 1916.године, Савезници под утицајем Енглеске, захтевали су да се француске и енглеске дивизије са простора Халкаидикија и Солуна, пребаце у Француску.Тај маневар је изостао само због заузетог бродовља у евакуацији у англо-француских трупа са Галипоља.

Битка код Вердена и довођење јединица Немачке са простора Македоније у Француску, утицале су на савезнике да обуставе враћање својих снага у Француску.

Прикупљање око 200.000 Савезничке, Источне армије око Солуна, у марту 1916.године, побољшало је изгледе на успехе дуж Солунског фронта. Ова чињеница убразала је реорганизацију Српске војске, која се завршила 26.априла на Крфу, по следећем:

-Врховни командант, престолонаследник Александар,

-Начелник штаба Врховне команде, генерал Петар Бојовић,

-Прва армија (Моравска и Вардарска дивизија), командант пуковник Милош Васић,

-Друга армија (Шумадијска и Тимочка дивизија), командант Војвода Степа

Степановић,

-Трећа армија (Дринска и Дунавска дивизија), командант Павле Јуришић Штурм,

-Коњичка дивизија и трупе ван састава армија.

Укупно бројно стање је било 147.000 војника и старешина.

Успешна одбрана Француске код Вердена и успеси Руске војске под командом генерала Брусилова у Буковини, Галицији и Украјини, у којима су непријатељима избацили из борбе 1.500.000 војника и старешина, уз успехе Француза и Енглеза на Соми, веома су побољшали војно-политичку ситуацију код Савезника Србије.

Успеси Савезника, допринели су да Румунија уђе у рат на страни снага Антанте.

Све је ово утицало на Савезнике, да захтевају ангажовање опорављене и реорганизоване Српске војске на Солунском фронту.

После споразума Владе Србије са Француском, у чему се посебно ангажовао Никола Пашић, одлучено је да се Српска војска енергичније ангажује у другој половини 1916.године. Ово је веома позитивно утицало на морал Српске војске, уз наду да ће се вратити у Отаџбину.

Поседањем положаја на Солунском фронту, Српска војска је посела положаје дуж гребена Могленских планина, од села Купе на Кожуфу, до Преспанског језера на западу.

На овом фронту Трећа армија посела је положај од падина Кајмакчалана до Островског језера, у којој се налазила и Дринска дивизија.

Командант свих Савезничких армија био је француски генерал Сарај. На непријатељкој страни су биле снаге:

-Група армија Макензен (око 7 дивизија) којима су командовали генерали Бојаџијев и Винклер,

-Бугарска друга армија (3 дивизије) под командом генерала Тодорова.

Савезничка офанзива је планирана да почне 23.јула, али због одуговлачења Румуније да уђе у рат, почела је 20.августа 1916.године.

Ступањем Румуније у рат на страни Антанте 17.августа, Бугарска је извршила офанзиву са обе своје армије на оба крила Савезничких снага, са циљем да спречи Грчку да и она као Румунија уђе у састав снага Антанте.

Офанзивом Бугара на правцима који преко Тракије воде на обале Егејског мора, успешно су потиснуте снаге Грчке, али град Кавалу нису заузели.

Офанзивом Бугара, на део фронта који је поседао развучени Добровољачки одред и део Дунавске дивизије, повољно се развијала бугарска офанзива у којој се Добровољачки одред Срба, морао повлачити. Енергичнијим ангажовањем Дунавске дивизије и ангажовањем Вардарске дивизије, из Прве армије и делова Друге српске армије, заустављена је офанзива Бугара на линији: Горничево-Петрско језеро.

Овим успесима а нарочито на фронту Друге српске армије, где су положаји на Могленским планинама побољшани, доказан је неспоран квалитет опорављене и реорганизоване Српске војске, за нове успехе на Солунском фронту.

Горничевска битка

Изненадни напад јаких бугарских снага, на слабије делове Српске војске, уз делимично повлачење делова Дунавске дивизије, учинило је оперативно-тактички положај Српске војске сложенијим. Осетљиво стање на фронту, утицало је на генерала Сараја, да одустане од офанзиве у долини Вардара.

На састанку свих савезничких команданата у Солуну, 20.августа, одлучено је да се изврши јачи напад правцем: Соровић-Баница-Битољ, 12.септембра 1916.године.

У извршењу овог удара, главну улогу имала је Српска војска. За извршење удара нудила су се два правца. Један на правцу Добро Поље – Преслап – Прилеп – Градско на Вардару и други на правцу Горничево – Баница – Битољ.

После договора генерала Бојовића, начелника Врховне команде Српске војске и генерала Сараја, одлучено је да се удар изврши на правцима дејства Прве и Треће српске армије, у садејству са једном француском армијом на левом крилу оперативног распореда.

За команданта Прве армије, поново је постављен Војвода Живојин Мишић а за команданта Треће армије пуковник Милош Васић, уместо генерала Павла Јуришића – Штурма, који је заједно са својим начелником штаба и командантом Дунавске дивизије суспендован, због грешака у командовању Дунавском дивизијом, у време бугарске офанзиве.

У новонасталој војно-политичкој ситуацији, Српска војска је имала следеће оперативно-стратегијски распоред:

-на десном крилу, налазила се Друга армија (са Тимочком и Дунавском дивизијом),

-на централном правцу Треће армија од Горњег Радива до Горничева, са Дринском дивизијом према Кајмакчалану а Дунавском дивизијом и Тимочком бригадом према Малко Ниџе.

-на левом крилу налазила се Прва армија (са Вардарском дивизијом, Коњичком дивизијом, Одредом пуковника Васића у првом ешелону и Моравска дивизија у армијској резерви).

Српске армије добиле су задатак да пробију непријатељски фронт и гоне непријатеља до Битоља и даље ка Скопљу.

У првој фази офанзиве, дошло је до Горничевске битке, која је вођена од 14-17. септембра 1916.године. Било је то прво одмеравање бугарских и српских снага после повлачења из Србије и голготе преко Албаније 1915/1916.године.

Однос снага је био: 50 бугарских батаљона према 51 српски батаљон. Срби су имали јачу ватрену подршку а Бугари јаче положаје. У почетном удару, најзапаженији успех је постигао Други моравски пук, под командом пуковника Михаила Филиповића, на споју Прве и Треће армије, који је омогућио јединицама Вардарске и Дунавске дивизије да почну пробој на делу фронта Горничево – к.1500.

У зору 14.септембра, све три Српске армије, почеле су офанзиву уз веома снажну артиљеријску припрему. До краја дана непријатељ је одбачен до линије: Кајмакчалан – Старгов гроб – Сович – село Крејман.

Петанестог септембра офанзива је настављена у којој су се истакли: Одред пуковника Васића и Коњичка дивизија. Трећег дана, 16.септембра настављена је офанзива када се нарочито истакла Дунавска дивизија која је прешла реку Брод.

Због одређених пропуста у садејству савезничких снага, на левом крилу фронта, изостало је енергично гоњење непријатеља после пробоја фронта, па су се бугарске снаге учврстиле на новим положајима: Совичка коса – Старков гроб – Кајмакчалан.

У току Горничевске битке, на десном крилу фронта Српске војске, садејствовала је Друга армија у којој су се истакле: Тимичка дивизија под командом генерала Светозара Милића и Шумадијска дивизија, под командом пуковника Живка Павловића. Недељу дана после почетка офанзиве 14.септембра, дошло је до застоја на целом фронту савезничких снага, па су се све наде за напредовање полагале у исход крваве драме, која ће се одвијати на најјачем масиву фронта у Македонији – на Кајмакчалану, кога су Бугари назвали „Борисов град“.

Бој на Кајмакчалану 1916.године

Планина Ниџе са објектима Флока, Кочобеј, Вирут, Сива стена, Старков зуб и Старков гроб, међу којима је Кајмакчалан са коотом 2525 био најутврђенији од стране Бугара, је орографска целина од чијег је освајања веома зависио успех на готово целом фронту. Био је и остао један од најтежих испита Српске војске на повратку у Отаџбину у Првом светском рату.

Свесни значаја одбране Кајмакчалана и Бугари и Немци предузели су доста мера да га држе и бране по сваку цену. То се види по одлукама и наређењима команданта Прве бугарске армије генерала Бојаџијева и команданта немачке једанаесте армије генерала Винклера. Бој на Кајмакчалану трајао је 19 дана а почео је 16.септембра. На Кајмакчалан је напала Дринска дивизија под командом пуковника Крсте Смиљанића*.

Нападајући корак по корак, Дринска дивизија је јуришима од 16-18.септембра водила крваве борбе за Кајмакчалан, којим је овладала 18.септембра. У току ноћи 18/19.септембар, Бугари су извршили четири противнапада, али су одбијени уз огромне губитке. О том успеху Српска Врховна команда објавила је званични коминике у коме се каже: „Заузећем Кајмакчалана, наше победоносне трупе први пут ступају на земљиште своје Отаџбине. Част за то припада Дринској дивизији“.

Вест о овом успеху препорођене Српске војске, пренеле су многе телеграфске агенције у свету. После ојачавања својих снага на Кајмакчалану, у ноћи 26.септембра, бугарска војска извршила је одсудни напад на Четврти пешадијски пук „Стеван Неамања“ Дринске дивизије на врху Кајмакчалана и повратила део изгубљеног положаја.

Ојачана са два батаљона из седмог пешадијског пука „Краљ Петар I“ и Добровољачким одредом под командом ппуковника Војина Поповића, Војводе Вука, четири дана касније, 30. септембра уз снажну артиљерисјку подршку, Дринска дивизија је дефинитивно овладала Кајмакчаланом.

Следећег дана освојени су: Кочобеј, Старков зуб, Флока и Старков гроб. Тиме је непријатељски фронт био пробијен па су Прва и Трећа армија Српске војске почеле гоњење непријатеља ка Црној реци.

Бој на Кајмакчалану је био веома тежак и крвав. Само је Дринска дивизија имала 3.804 војника и старешина избачених из строја, од којих је погинуло 747. Међу погинулима било је 39 официра од којих 3 команданта батљона. Међу 2.414 рањених било је 137 официра, међу којима 2 команданта пука.

Укупни губици Српске војске били су веома велики, 4.643 избачених из строја војника и старешина. Губици бугарске војске били су знатно већи. Описујући призор на Кајмакчалану, Ђ.Лазић пише: „Видео сам много лешева на Куманову, код Битоља, на Космају, али све то није ни приближна слика онога што сам видео на Кајмакчалану – поље формално прекривено лешевима“.

Вест о победи Срспке војске на Кајмакчалану, снажно је одјекнула читавим светом, готово као и победе на Куманову, Битољу, Церу и Колубари.

Падом Кајмакчалана, бугарска војска се повукла на обале Црне реке, где је ојачана делом снага Немачке. Због пропуста генерала Кордонијеа, да ударом у бок противника, подржи офанзиву Срспке војске у даљим дејствима, био је смењен од стране генерала Сараја, који је на његово место поставио заступника генерала Лаблоа.

Победа Српске војске на Кајмакчалну, у септембру 1916.године, био је поуздан знак промене ратне среће и несреће на Балканском ратишту, која је осветлила пут ка Отаџбини у коју ће победоносно ући октобра 1918.године и пресудно утицати на победу Савезника у првом светском рату, који је скраћен за годину дана и свету прибаљен мир.