ВАЗАЛ ПОБЕДНИЧКИ ОСЛОВЉАВА СУВЕРЕНА

Како су Турци 1867. године предали србима Београд, Шабац, Смедерево, Кладово, Ужице и Сокол

Пише: Александра Вулетић

Шеснаестог марта, специјални курир (татарин), Риста Прендић, дошао је из Цариграда и донео писмо великог везира Али -паше кнезу, као одговор на српски захтев о предаји градовима. Писмо је писано врло ласкавим тоном, и у њему су наведена три начина предаје која је Диван (збор везира) предложио султану: Да кнез буде командант гарнизона у градовима и да гарнизони остану турски; Да гарнизони буду мешовити, полу – турски, полу -српски и дан кнез буде њихов командант; Да турски гарнизони напусте градове и да се градови повере кнезу. У писму се затим каже, да је султан &qуот; из благоволенија и из свагдашње бриге о српском народу и његовом напретку&qуот;, изабрао овај последњи, трећи начин, и тако поверио кнезу чување градова под једним јединим условом – да поред српске, на београдској тврђави остане и турска застава.

По доласку на власт године, као главни циљ своје политике кнез Михаило је поставио ослобађање и уједињење српског народа. Том циљу било је подређено све друго – јачање моћи владара и стварање народне војске требало је да припреме земљу за рат с Турцима.На почетку Михаилове владавине турски гарнизони су се још увек налазили у Србији, распоређени у шест градова: Београду, Шапцу, Смедереву, Кладову, Ужицу и Соколу. њихово присуство је вређало српски национални понос и доводило до затегнутиости у српско-турским односима, која је кулминирала јуна 1862, после турског бомбардовања Београда са калемегданске тврђаве. Изгледало је да је рат неизбежан па су велике силе, да би спречиле сукоб, хитно сазвале међународну конференцију која је одржана у цариградском предграђу Канлиџи. На њој су Русија и Француска браниле српске интересе и захтевале хитно исељавање Турака из преосталих градова у Србији, док су Енглеска и Аустрија пружале подршку Турској. Из тих разлога одлуке конфе ренције представљале су компромис. Од Турске је захтевано да исели цивилно становништво и повуче гарнизоне из градова у унутрашњости – Ужица и Соко-ла, док су у осталим утврђеним градовима на Сави и Дунаву – Београду, Шапцу, Смедереву и Кладову – турске посаде остале.

Конференција у Канлиџи је спречила српско – турски рат, али није уклонила узроке сукоба. Кнез Михаило је био незадовољан њеним одлукама: „Докле год су Турци у српским градовима, дотле нема Србији мира, нити Мени опстанка у њој!“ Све док су турски топови представљали претњу српској престоници, није се могла повести никаква национална акција ширих размера. Нетрпељивост између Срба и Турака постајала је све већа. Тако, на пример, када је Омер-паша Латас, враћајући се из Херцеговине и Црне Горе 1863. године, свратио у београдску тврђаву, послао је одред војника и музику пред кнежев конак да доп – рате кнеза на Калемегдан. Када је то чуо, кнез је поносито одговорио: „Омер-паша зна да сам ја у Двору, и ако му се свиди нека дође, али мене нека не очекује!“

Конзул љуби ађутанта

Тада се чинило да се питање градова не може решити на други начин него ратом. Међутим, 1867. године, захваљујући променама на европској политичкој сцени, оно је решено дипломатским путем. До тада, у сукобима Срба са Портом, Русија и Француска биле су на српској страни, а Енглеска и Аустрија на турској. Пошто је 1866. године поражена у рату са Пруском, Аустрија за извесно време није била у могућности да води активну спољну политику ширих размера. Да не би сасвим изгубила утицај на Балкану, она је настојала да задовољи Србију као балканску државу која је прва могла отпочети рат са Турском. Исте, 1866. године, на Криту је избио устанак и Порта се уплашила могућег узнемирења других балканских народа. Пошто је Кнежевина Србија важила за њихов стожер, Порта је решила да задовољи њене захтеве.

Када је Омер – паша Латас, враћајући се из Херцеговине и Црне Горе, 1863. године, свратио у београдску тврђаву, послао је одред војника и музику пред кнежев конак да допрате кнеза на Калемегдан. Када је то чуо, кнез је поносито одговорио: „Омер – паша зна да сам ја у Двору, и ако му се свиди нека дође, али мене нека не очекује!“

Кнез Михаило је схватио да је наступио повољан тренутак за решавање питања градова. Преко Јована Ристића, ондашњег српског капућехаје (дипломатског представника) у Цариграду, 29. октобра 1866. упутио је писмо великом ве – зиру Али – паши, у коме је отворено и јасно затражио да се градови уступе Србији. Од тада, питање градова налазило се у средишту интересовања српске јавности. О овом значајном догађају у српској историји записе су оставили многи савременици, као што су, на пример, Коста Христић, Љубомир Узун – Мирковић, Милева Алимпић и многи други. Исцрпан опис збивања која су пратила предају градова оставио је и извесни М. Лешјанин, чиновник Министарства правде, који је сачуван под насловом Нарочите белешке од 1. јануара 1867. године и то о градовима у Србији. Ове белешке чувају се у Архиву Србије и на њима је, у највећој мери, заснован и овај текст.

Од упућивања кнежевог писма султану, па до краја јануара 1867. године, до Београда нису доспеле никакве вести по уступању градова. Турци су, по обичају, одуговлачили са одговором, а у Цариграду, том „врелу балканске политике“, мало шта се могло дознати о правим турским намерама према српском захтеву. Најзад, 28. јануара 1867, мухафис (војни заповедник) Београда, Али – Риза паша, саопштио је кнезу да је Порта донела одлуку о уступању градова Србији и да се чекају још само царске ираде (укази), па да се примопредаја градова изврши. Порта је, дакле, морала да попусти пред притисцима великих сила и опасношћу од општег устанка незадовољних хришћанских народа.

Двадесетог фебруара прочуло се по Београду, да је у три сата после поноћи, аустријски конзул лично отишао кнезу у конак, да би му јавио да је добио писмо од министра Бајста, у коме му је саопштено да је објављен царски указ о уступању градова. Конзул је тим поводом честитао и пољубио кне – жевог ађутанта Косту Бучевића. Овај је пробудио кнеза и дао му писмо; кнез се захвалио конзулу и не примивши га, што је учинио тек сутрадан. Овимпоступком конзула Ленка, Аустрија је желела да преотме славу руској пропаганди и да представи турски уступак као своје дело.

Окупљени народ се дивио и чудио овом призору, „… гледајући како турски паша обилази око српског кнеза на бедему, и како турска банда свира српско коло а Срби око ње играју, док се пред пашиним конаком вије српска застава“. Чинило се тада, да је то права пропаст за Турке, и да, како се причало, они сами себи певају „вјечнаја памијат“. Један од окупљених је овај призор прокоментарисао речима: „Да сам Турчин, скочио бих са оног бедема доле у шанац, само да не гледам ову пропаст!“

Међутим, српска влада је већ знала да је објављен царски указ, о чему ју је известио Ристић, телеграфом 16. фебруара, само се још није знало под којим условима ће градови бити уступљени Србији. У то време се по београдској вароши много говорило и нагађало какви ће ти услови бити. Аустријска штампа је писала да ће Порта повећати данак Србији и тражити да се укине народна војска и умањи стајаћа, само да би смањила њену аутономност и да би је обавезала да остане мирна и лојална Порти. „Међутим“, пише Лешјанин, „то се уобште говорило, а ја сам држао за тврдо, чувши то и од министра правде, а и познајући добро кнежев карактер, да се неће од наше стране примити услови, који би дирали у наша права.“

Татарин за муштулук

Такво стање неизвесности трајало је све до 8. марта. Најзад, 8. марта изашао је ванредни број листа Видовдан, који је јављао да је одговор кнезу предат нашем заступнику у Цариграду и да је писмо на путу ка Београду. Новине су јављале да се још не знају услови под којима ће градови бити предати, али да се верује да ће они бити задовољавајући. Ово саопштење саставио је Јован Мариновић, председник Државног савета, а Видовдану је предало Министарство иностраних послова. Српски заступник у Цариграду Јован Ристић био је овлашћен да писмо отвори и прочита, и да телеграфом јави садржај писма, а потом писмо пошаље у Београд. Влада је, значи, већ знала да су услови повољни, само није желела да их износи у јавност без званичног акта.

Шеснаестог марта, специјални курир (татарин), Риста Прендић дошао је из Цариграда и донео писмо великог везира Али – паше кнезу, као одговор на захтев о градовима. Писмо је писано врло ласкавим тоном, и у њему су наведена три начина предаје градова која је Диван предложио султану:

1. да кнез буде командант гарнизона у градовима а да гарнизони остану турски;

2. да гарнизони буду мешовити, полутурски, полусрпски и да кнез буде њихов командант;

3. да турски гарнизони напусте градове и да се градови повере кнезу.

У писму се затим каже да је султан „из благоволенија и из свагдашње бриге о српском народу и његовом напретку“, изабрао овај последњи, трећи начин, и тако поверио кнезу чување градова под једним јединим условом – да поред српске, на београдској тврђави остане и турска застава. Пошто је кнез изнео жељу да оде у Цариград и лично захвали султану, Порта је предложила да се о појединостима султан и кнез лично договоре. Али, кнез је то одбио тражећи да се детаљи утврде пре његовог одласка, тако да њему не остане ништа друго осим да захвали султану и врати се у земљу. Порта је прихватила и тај услов.

У дугачком црном капуту, са широким фесом на глави, онизак и трапав, бледа, подадула лица, које је одавало разблудан харемски живот, Султан је својим подбулим, стакластим очима укочено, као омађијан, гледао у свога сјајног вазала. Сметен и збуњен, он је нервозно откопчавао и закопчавао дугмета на своме капуту и неспретно померао ногама. Он је једва умео проговорити неколико испрекиданих турских речи, које је Али – паша, и сам збуњен, испоручио кнезу Михаилу.

Средином марта, у Новинама сербским објављено је саопштење да је договор о градовима постигнут, а 26. марта и кнежева прокламација у којој је јављено да су градови уступљени Србији, и да кнез „… за тако знатну добит земљи сматра за своју дужност да благодарност српског народа изјави лично цару“.

Достојанствени Михаило

Кнез Михаило кренуо је у Цариград 30. марта на специјалном пароброду, праћен бројном свитом. У њој су били председник Државног савета Јован Мариновић, члан Савета Димитрије Црнобарац, министар војске Миливоје Блазнавац, први ађутант пуковник Драгутин Жабарац, ађутант мајор Антоније Книћанин, капетани Коста Бучовић и Светозар Гарашанин, командант гарде поручник Коста Јанковић, инспектор инжењерије потпуковник Јован Белимарковић, генерал – штабни мајор Тодор Бојовић, управник двора Анастас Јовановић, кнежев секретар Димит-рије Јоксић, смедеревски прота Милутин Банић, благајник Министарства иностраних дела Владимир Стојановић, секретар за француски језик Алекса Пачић, секретар за страну кореспонденцију Карл Бетан, поморски капетан Фрањо Франасовић, кнежев лични лекар др Јован Машин, курир Риста Прендић као и чланови кнежеве гарде. О свом трошку, са посланством је отпутовао и познати београдски трговац Хаџи – Тома, а по нарочитој заповести из Цариграда и Али – Риза паша. У Варни, кнез је са свитом прешао на царску јахту „Султанија“, на којој је стигао у Цариград 1. априла. Ристић је јавио да је кнез добро допутовао и да је, по нарочитој жељи султановој, одмах са брода отишао султану на подворење, где му је приређен сјајан дочек. О овој свечаности оставио је спомена у својим Записима Коста Христић, а на основу причања свога рођака Алексе Пачића, члана кнежеве свите:

„Окружен свитом, поносито ставши пред Султана, Кнез га је поздравио краћим говором, изговореним јасним и крепким гласом. Достојанствено држање Кнежево, његова импозантна појава, његов витешки став, мирне и озбиљне црте његовог господског лица, необичан израз његових крупних очију у којима се огледала његова патриотска и племенита душа – све је то учинило силан утисак на султана Абдул – Азиса. У дугачком црном капуту, са широким фесом на глави, онизак и трапав, бледа, подадула лица, које је одавало разблудан харемски жи-вот, Султан је својим подбулим, стакластим очима укочено, као омађијан, гледао у свога сјајног вазала. Сметен и збуњен, он је нервозно откопчавао и закопчавао дугмета на своме капуту и неспретно померао ногама. Он је једва умео проговорити неколико испрекиданих турских речи, које је Али – паша, и сам збуњен, испоручио кнезу Михаилу. Улоге су изгледале обрнуте. То пре беше суверен који победнички ословљава свога вазала него вазал који чини подворење своме суверену.“

На ручку, који је у част српског кнеза приредио руски амбасадор Игњатијев, кнез Михаило се срео и са Нубар – пашом, министром спољних послова Египта, који је, као и Србија, био вазална провинција Турског царства. Нубар – паша, који је такође дошао у Цариград у намери да тражи уступке за своју земљу, рекао је том приликом Јовану Ристићу: „Да очупамо што више, кад је прилика згодна!“

Кнез Михаило је примљен и поздрављен у Цариграду заиста као прави суверен. Амбасадори великих сила – енглески, француски, аустријски и руски, редом су позивали и пружали гостопримство кнезу и његовој свити. На ручку, који је у част српског кнеза приредио руски амбасадор Игњатијев, кнез Михаило се срео и са Нубар – пашом, министром спољних послова Египта, који је, као и Србија, био вазална провинција Турског царства. Нубар – паша, који је такође дошао у Цариград у намери да тражи уступке за своју земљу рекао је том приликом Јовану Ристићу: „Да очупамо што више, кад је прилика згодна!“

На Благовести, 6. априла, кнез је у Цариградској патријаршији присуствовао служби, на којој је, заједно са грчким свештеницима, чинодејствовао и смедеревски прота Банић; после службе, кнеза је у аудијенцију примио патријарх Цариградски. Следећи сусрет са султаном кнез је имао на дан свог одласка из Цариграда, 11. априла. После дужег разговора, султан му је уручио ферман (царску заповест) о уступању градова. Том приликом султан је одликовао кнеза орденом Османије – првим орденом Царства, и на поклон му дао пет расних арапских коња. Ордени нижег реда уручени су и осталим члановима кнежеве свите.

Успех српске политике имао је одјека и у Црној Гори. Добијање градова асрпском кнезу је честитао и кнез Никола:“његовој Светлости Књазу Михаилу Обреновићу, примите са целим народом српским искрена и срдачна честитања од мене и мојих Црногораца за крунисани успех. Овај је најсветлији дан у историји препорођаја нашега народа, и ја се са мојом Црном Гором придружуем из срца данашњем општем весељу србства.“

Кнезу Михаилу је ово била друга посета Цариграду. На прво подворење султану ишао је 1840. године, када је први пут доспео на кнежевски престо. Разлика између ове две посете била је велика. „Онда сам“, причао је кнез Јовану Мариновићу, „имао за обиталиште нашу малу кућу у Џебалији, а сад царску палату у вароши и другу царску палату на Босфору. Онда сам неколико недеља чекао док је султан удостојио примити ме, а сад сам на царској јахти одмах од султана примљен био, па тек после у одређени ми квартир одсео; онда је требало по неколико дана чекати док ме који од великаша прими, а сад дођоше и сви се утркују који ће ми већу услужност указати.“ Углед и значај Кнеже-вине Србије су, очигледно, знатно порасли у раздобљу од 27 година, колико је протекло између две кнежеве посете Цариграду.

После неколико дана боравка у Цариграду, кнез је кренуо назад у Београд. На позив румунског кнеза Карола, успут је свратио у Букурешт, где је дочекан са одушевљењем. Пошто је Србија у то време важила за стожер балканског јединства, младом румунском кнезу представљало је велику част да угости српског владаоца.

Тријумфалне капије у Београду

За то време, у Београду су вршене припреме за дочек кнеза. Посланство београдске вароши, у којем је било преко педесет људи, са председником општине Живком Карабиберовићем на челу, кренуло је у Радујевац, на српску границу, у сусрет кнезу. У Радујевац су отишла и посланства Пожаревчана и Смедереваца, а до Смедерева је стигло и једно посланство из Шапца, као и чланови певачких друштава из Панчева и Земуна.

Шеснаестог априла, у пет сати поподне, топовском паљбом поздрављено је упловљавање кнежевог пароброда у савско пристаниште. Мноштво народа из Београда, целе Кнежевине и из других крајева насељених Србима, закрчило је савску обалу, Калемегдан и околне улице, одушевљено поздрављајући кнеза. Турска војска дочекала је владара Србије на градским бедемима, а српска на савској обали. Кнез је стајао напред, на крову лађе, иза њега Али-Риза паша, а са стране сви српски великодостојници који су га пратили на путу. Према распореду за дочек, на шлепу уз који ће пристати кнежева лађа стајали су министри, иза њих судије Апелационог и Касационог суда, затим остали чиновници и народ. Београдска општина подигла је четири тријумфалне капије: једну код паробродске станице, другу на некадашњој Варош – капији, трећу на развалинама Стамбол – капије и четврту испред Двора. Осим њих, и занатлије и трговци подигли су три капије: у главној чаршији, у Савској улици и на Малој пијаци. Дуж читавог пута којим је кнез требало да прође, постављени су дрвени стубови са српским заставама и од зеленила и цвећа направљених сводова.

Чим је ступио на обалу, кнез се, праћен свитом и окупљеним народом, упутио у цркву. Митрополит и свештенство су отпевали благодареније, а затим је митрополит изговорио кратку беседу, у којој је, између осталог, рекао: „Помоли се господару овоме светоме знамењу христијанске славе (тј. крсту) које те чуваше и онде, где је помрачена светлост његова, па се заједно с нама и народом својим моли Господу Богу да се сјајније заблиста слава Крста и Софије – премудрости Божије, која зачуђава свет правдом и истином… Чуј глас српскога народа, који се ето сложно моли, да те и унапредак испуњава дух мудрости и душевне крепости, да буду свагда с тобом блажене душе светих Немањића, те да подигнеш погажену и у тешком сужњу децу Душанову, која већ толико векова чекају да их огреје сунце човечије среће и слободе.“

Кнез је настојао да се примопредаја градова изврши што пре. Желео је да се већ на Цвети, 21. априла, српска застава завиори на београдским бедемима. Зато је предаја београдске тврђаве одређена за 18. април. На Калемегдану, десно од данашњег главног уласка у парк, подигнута је свечана трибина. У десет сати пре подне, пристигао је турски батаљон са музиком и заузео место десно од трибине. На левој страни трибине, стајао је српски батаљон, такође са музиком. Кнежева поворка долазила је из правца Стамбол – капије, на чијем се месту данас налази споменик кнезу Михаилу. На њеном челу корачало је двадесет гардиста; на пет – шест корака од њих ишао је кнез, обучен у црвену униформу, са шеширом и зеленом перјаницом, окићен орденима, јашући на беломе коњу доведеном из Цариграда, за кога се причало да га је сам цар јахао. Кнеза су пратили министар војни, ађутанти и остали гардисти. На трибини, кнеза су дочекали председници Министарског и Државног савета, министри, саветници, паша београдски и страни конзули. Калемегдан и улице куда је пролазио кнез биле су препуне народа.

Одлазак турске војске

Чим је кнез Михаило ступио на трибину, почео је свечани чин предаје градова. Царски ферман о уступању градова прочитан је прво на турском, а потом на српском језику. Читање фермана поздрављено је паљбом из двадесет и једног топа, који су били постављени на београдској тврђави. Потом је паша приступио кнезу и, честитајући му, предао кључеве градова. У том тренутку, пред пашиним конаком је подигнута српска застава, што је опет поздрављено топовском паљбом. Један одред српске војске, са официром Светозаром Гарашанином, сином Илије Гарашанина, на челу, умарширао је у београдску тврђаву и изашао на бедеме где је заменио турске војнике. Када је први српски војник ступио на градске бедеме, прекрстио се и скинуо капу, народ је одушевљено почео да кличе и међусобно се грли и љуби. Старији људи, срећни што су то доживели плакали су од радости, а мајке су подизале децу да виде српску заставу и српске војнике на Калемегдану.

Први батаљони турске војске напустили су Београд још за време кнежевог боравка у Цариграду. На нашем пароброду „Делиград“ отпловили су према Видину, и чекало се на повратак пароброда како би и преостала турска војска напустила Београд. Још пре поласка у Цариград, кнез је обећао да ће се те године Цвети, дан када је његов отац Милош Обреновић подигао Други устанак, прославити у београдској тврђави. Због преостале турске војске у тврђави, која је чекала на одлазак, чинило се да ће план прославе бити промењен. Ипак, кнез је одржао своје обећање. Цвети су те године прослављене свечаније него икада пре. Кнез је у конаку примао многобројна посланства која су желела да му честитају добијање градова. Људи су ишли на поклоњење кнезу са осећањем истинске благодарности, а не само из учтивости као што је чињено претходних година. Окупљеног народа било је више него икада, јер осим Срба из Београда и Кнежевине, било је, по први пут, и Срба из Аустрије који су желели да се поклоне кнезу. Тако, један старац се шест пута враћао у круг и излазио пред кнеза, а када су га упитали зашто то ради, одговорио је: „Не могу да га се нагледам!“ Те године је и паша честитао кнезу празник. Док је војска дефиловала поред конака, паша је стајао на балкону поред кнеза и министра војног Блазнавца, чиме је и он симболично учествовао у прослави дана када су Срби кренули у борбу против Турака.

Пред вече, кнез је у пратњи ађутанта дошао на Калемегдан, и, прошавши кроз капију, ушао у град. Ускоро се појавио на градским бедемима, а за њим су дошли и Али – Риза паша и чланови кнежеве породице – сестра Перка, сестрић Милош Бајић и други. Турски оркестар је свирао, док су Срби око њега играли коло. Окупљени народ се дивио и чудио овом призору, „… гледајући како турски паша обилази око српског кнеза на бедему, и како турска банда свира српско коло а Срби око ње играју, док се пред пашиним конаком вије српска застава“. Чинило се тада, да је то права пропаст за Турке, и да, како се причало, они сами себи певају „вјечнаја памијат“. Један од окупљених је овај призор прокоментарисао речима: „Да сам Турчин, скочио бих са оног бедема доле у шанац, само да не гледам ову пропаст!“

Хвала вам браћо

Увече је кнезу приређена бакљада каква у Београду до тада није виђена. Београдско певачко друштво је дошло пред кнежев конак и отпевало неколико песама. Кнез се, потом, са балкона обратио окупљеном народу:

„Хвала вам браћо“! Сваки човек у своме животу има дана радосних и тужних; има дана срећних и милих, које не заборавља, док год живи. У успомени на те дане, находи снаге за борбу живота (…) Ко би му одузео успомену на те дане, тај би му одузео његов живот. Ја, као човек и као владаоц, данас, кад сам се међу вас повратио, изабрао сам овај дан као најмилији, ког успомена даваће живот будућем мом животу. Љубав мога народа према мене, осећам је овде, (тад је спустио руку на прса) у моме срцу. Оно ми даје уверења, да би мој народ безусловно пошао тамо, куд би га год ја повео. А ја би га повео, и повешћу га: општем напретку, слави његовој, и мојој. У смрт, у живот, ја ћу с мојим народом – срећан, весео, а мој народ са мном ће! Ја се не варам у томе! Вера моја у то, овде је (опет је спустио руку на прса)! Народ је мој љубав моја, радост моја, снага моја! Живео народ! Живео народ! Народ у коме сам ја поникао, у коме ја живим!“

Аустрија је покушала да омете српско-турски споразум о градовима. Два аустријска официра су покушала да побуне турске војнике у Београду, говорећи им да је срамно да предају градове без боја. Када је то чуо Али-Риза паша, наредио им је да сместа напусте Београд.

Успех српске политике имао је одјека и у Црној Гори. Добијање градова српском кнезу је честитао и кнез Никола:

„његовој Светлости Књазу Михаилу Обреновићу, примите са целим народом србским искрена и срдачна честитања од мене и моих Црногораца за крунисани успех. Овај је најсветлији дан у историји препорођаја нашега народа, и ја се са мојом Црном Гором придружујем из срца данашњем општем весељу србства.“

Током следећих неколико дана, сва турска војска је напустила Београд; уместо турских, Калемегдан су од тада чували српски војници. Турска војска се повукла и из других градова, а на њено место дошла је српска: 22. априла, једна чета, са капетаном Лазаром Цукићем на челу, заузела је Шабац; 24. априла, чета предвођена мајором Љубомиром Узун – Мирковићем ушла је у Смедерево; 26. априла у Кладово је умарширала чета са капетаном Милутином Јовановићем на челу.

Последњи Турчин који је напустио Србију био је Али – Риза паша, последњи војни заповедник Београда. Са својим харемом и чиновницима, паша је 6. маја кренуо ка Земуну. Пред сам одлазак, паша је свратио у кућу свог пријатеља, познатог београдског трговца Хаџи – Томе, на кафу и ракију. У Хаџи – Томиној кући су се тад затекли и Илија Гарашанин, Миливоје Блазнавац, Живко Карабиберовић и многи други виђенији Срби. Иако су се Срби радовали одласку последњег турског паше из Београда, било им је жао одласка Али – Ризе, у коме су видели више пријатеља него турског заповедника. Лешјанин је забележио да је паша био „… врло љубезан и приступан, као што сви казиваше, који су с њим у додир долазили и о коме су се и од грађанства чули уобште најбољи гласови.“ Али – Риза се трудио да у свим приликама покаже своја пријатељска осећања према Србима; често је одлазио у наше позориште и на балове, а није се устезао ни да се, како се прича, ухвати у српско коло. „Тако се говори, да се не памти, да је који турски паша у Србији толико љубави код Срба стек’о, колико овај. И да бог да он био за вавек последњи који је имао какву власт на србској земљи“, додао је Лешјанин у својим белешкама.

Ристић, један од наших највећих дипломата и државника, био је српски капућехаја (заступник) у Цариграду од 1861. до 1867. године. Уступање градова Србији је његов први велики дипломатски успех.

Јован Ристић, један од наших највећих дипломата и државника, био је српски капућехаја (заступник) у Цариграду од 1861. до 1867. године. Уступање градова Србији је његов први велики дипломатски успех.

Жал за нашим пашом

Тако је, одласком Али – Риза паше из Србије отишао и последњи представник турске власти. Многима је тад изгледало чудно што је предаја градова извршена без крви, а посебно је био зачуђујуће однос пун поверења који је владао између кнеза Михаила и Али – Риза паше. Говорећи о паши, кнез је увек говорио „наш паша“, а паша за кнеза – „наш кнез“. Све је то утицало на нестанак оног осећања мржње које су Срби вековима испољавали према Турцима. Ово осећање је тад уступило место политичкој рачуници и многима се чинило извесним да ускоро Србија и Турска заједно стану у одбрану Босне, у случају да Аустрија покуша да је освоји. Срби су у то време сматрали да треба чувати целину Турске царевине све дотле док се не створе услови да се Турци протерају из свих крајева насељених Србима. Главног непријатеља нису више видели у Турској него у Аустрији. Кад није могла да га спречи, Аустрија је покушала да омете српско – турски споразум о градовима. Два аустријска официра су покушала да побуне турске војнике у Београду говорећи им да је срамно да предају градове без боја. Када је то чуо Али – Риза паша наредио им је да сместа напусте Београд. „Сирота Аустрија“, записао је Лешјанин. „Кад неможе ништа отворено а она иде па тако ситничарски буши; али Срби знаду, да је њен конзул наговарао 1862. године да се бомбардује Београд, и да је њен конзул опет, који у три сата по поноћи трчи књазу у конак и буди га из кревета, да му каже новост да се добијају градови, и љуби се са ађутантом; и да су ово опет њени официри.“

Године 1867, и последњи „царски Турци“ отишли су из Србије, остављајући за собом турски барјак на Калемегдану, као једини симбол турског суверенитета над Србијом. Срби то нису схватили као крај, већ као почетак борбе за коначно ослобођење целог народа. О томе сведочи и кратка беседа коју је јагодински прота Јован изговорио кнезу Михаилу, честитајући му, у име народа свога округа, добијање градова: „Народ, честитајући ову добит, мисли да то није свршетак његови тежњи, но напротив тек почетак, и сад наступа стање, да се слободно може радити на ономе, што сваки Србин сматра за народну тежњу и последњи циљ, а то је уједињење свих Срба.“