У сусрет „Степиним данима“ – пише Павле Лучић

Поштовани потомци, уважени чланови, цењени грађани Србије,

Прошлих дана који су били испуњени, обележавањем годишњица, важних догађаја, били смо сведоци великих активности десетине наших градских и општинских организација, које су обележиле наведене догађаје. Поносни смо на своје организације потомака у општинама и градовима лепе нам Србије, које су реализовале наведене активности.

ГрОрг Београда и Г. секретар Савеза г-ђа М. Харамбашић су на нивоу Савеза и града Београда дали свој пуни допринос реализацији прошлих активности. Али ако.се сећате, тада смо и обећали, да настављамо казивања о обележеним догађајима, причом о једној значајној личности, која има везе претходним темама.

Препознајете, говоримо о ВЕЛИКОМ ВОЈВОДИ СТЕПИ СТЕПАНОВИЋУ.

У чему се види повезаност са претходним догађајима…!?

Види се у томе што је он једини од савременијих српских војсковођа, који је такође ратовао непосредно са турцима, као и Обреновићи. У сталним разговорима, договорима и анализама Реп. руководства и ГрОрг потомака Београда, запазили смо да је период који Савез непосредно обележава (1912-1920.), у ствари један непрекидни континуитет са претходним догађајима из 19 века. Зато и јесте значајно, а ми би смо рекли и веома значајно, што је својевремена иницијатива Председника г. Љубомира Марковића, да се у планове рада, уграде и догађаји из 19 века, прихваћена и ево више година уназад се успешно и реализује.

Знамо да је војвода Степа Степановић рођен 11. марта 1856. године, и да је као мали дечак из Кумодража, тада села надомак Београда, био сведок тадашњих историјских догађаја у Србији. Уз одгајање у часној српској породици, јасно је одакле му воља и чврсто опредељење да после петог разреда гимназије упише Артиљеријску школу. И замислите, већ током школовања, ушао је у борбе за независност Србије.

Учествоваоје у оба рата са турцима.

– 1876. у првом рату у чину питомца Наредника, био је ордонанс официр у штабу Шумадијске дивизије. Ту је стекао и прво одликовање, Сребрну медаљу за храброст. Тада је храбро наишавши на празне ровове, скупио и прихватио растурене војнике о са њима одржао линије положаја, што је било од велике важности. Догађаји следе. Добија чин поручника и бива одређен за ордонанс официра у тимочком корпусу.

Следи,

– 1877. година и Други српско-турски рат, када командујући обилазном одредом, улеће у турски ров, на добродолским висовима, уништава важне турске одбрамбене положаје и у даљем дејству, ослобађа Пирот. За те успехе бива одликован Руским орденом Светог Станислава са мачевима 3. реда.

Убрзо након тога, добија и Златну медаљу за храброст а потом и Орден Таковског крста В реда.

Морамо увек наглашавати, да је Степа имао јак старешински утицај на своје војнике, да је успешно извршавао све постављене задатке, и увек исказивао изузетну личну храброст.

Одличан опис Степе у најкраћем, дала је Г. секретар М. Харамбашић, на прошлогодишњем обележавању 27 априла, дана смрти војводе Степе у Чачку, на округлом столу, рекавши: “ Војвода Степа, шта рећи о тако великом војсковођи, а не пропустити ништа…!? – то вам је готово немогуће, зато ћу рећи као потомак и поносан члан Савеза…, здрав, лак, врло окретан, и за пољску службу у рату употребљив. Добар стрелац, јахач, пливач, и гимнастичар. Карактера чврстог, поузданог и одважног. За самостално командовање може му се чета поверити, батаљон, дивизија, армија…!? – Али он је поштовани потомци и данас ево готово сто година после тога, много више од свега тога, за нас, за Србију…!!!“

Ово је била најбоља констатација. Јел говорити о војводи Степи је исто као говорити о води која има свој почетак у прекрасној природи, а онда наставља у реке језера, мора и океане и нема краја. Наша прича се не завршава смрћу нашег великана. Наша прича почиње тада после његових дела, којима је задужио нас и сва покољења земље Србије.

А да би били још јаснији, генерацијама, ђацима, студентима, појединцима који прате или ће врло брзо из многих разлога посетити наш сајт, а пре свега, што је то дубоко морално, само још неколико детаља о јединственом великану војводи Степи.

У рату са Бугарском 1885-1886., био је командант 1. батаљона, 12. пука. И тада је одликован Медаљом за војничке врлине. Занимљиво је да је 1886. у Нишу завршио, школу за руковање торпедима. Наравно Степа доследан себи, убрзо по завршетку школе, пише неколико радова на ту тему, од којих је најпознатији „Правила за руковање торпедима“.

У делима чувеног академика и генерала Јована Мишковића, описан је овако: „…бистар, решив, поуздан и пргав…!“.

Степа је имао изваредну способност, да своје знање преноси на војнике, као и да подстиче њихово усавршавање. Из тих разлога је и прихватио дужност хонорарног професора Војне академије. Наравно није то била једина професорска дужност. Предавао је Степа и на Нижој и на Вишој школи, Историју ратне вештине, затим Историју ратова, Ратну историју са стратегијом. Истовремено био је члан Савета академије, и уредник листа „Ратник“.

У разговорима у канцеларији Савеза, сложили смо се да су неколицини нас посебно занимљива његова предавања о Наполеоновим ратовима 1805. И Пруско-аустријском рату 1806. године.

Наравно, следила су све већа признања и дужности, од команданта пешадијске бригаде Дринске дивизије, па затим Тимочке дивизијске области. Био је изузетно предан служби. Министар војни га одликује 1903. године, после успешно изведених маневара Моравске и Тимочке дивизије, Орденом таковског крста 2. реда.

1903. године Степа бива распоређен за армијски штаб. Краљ Петар И Карађорђевић га одликује, Орденом белог орла 4. реда, и Орденом Карађорђеве звезде 3. реда.

Да би смо схватили каквог је карактера Степа био, подсетићемо вас да је убрзо по постављењу за Министра војног 1908. године, напустио тај положај, како је и сам рекао: „… нисам ти ја вичан политичким дебатима…!“

Ту исту дужност примио је по други пут 1911. године, из разлога, да би успешно обавио припреме за ослободилачки рат са турском. И у тим балканским ратовима био јевеома успешан.

Нажалост, по кратком затишју, после баалканских ратова, када је Србија заиста била у брзом опоравку и напретку…, -долази 1914. година, када почиње Први светски рат.

Био је топао летњи дан 15. август 1914., када су се судариле две војске, на планини Цер. Српска која је бранила своју земљу, и злочиначка комбинована Аустро-Угарска војска. Ноћ 15/16. август, страховите борбе, ситуација нејасна, али нема попуштања линија…! – а онда следи сложен марш-маневар који Степа успешно изводи. Злочиначка Аустро-Угарска војска бива потучена до ногу. Свањава 19. август, злочинци се ужурбано повлаче са свете српске земље….!

Већ 20. августа Степа бива унапређен у чин Војводе. То је био почетак рата, бој који је својим исходом, изненадио цео свет.

Четри године касније 1918., Степа на Солунском фронту, напада са својом 2. армијом, на главном правцу, пробоја фронта. У садејству са 1. армијом, у периоду од 15. до 17. септембра 1918., пробија фронт, на Добром пољу и Козјаку.

За ове заслуге добија Орден Карађорђеве звезде са мачевима 1. реда.

Војвода СТЕПА ЈЕ ПРОГЛАШЕН ЗА НАЈВЕЋЕГ ВОЈСКОВОДЈУ ПРВОГ СВЕТСКОГ РАТА.

Милена Харамбашић Г. сек. и члан ГрОдб потомака Београда, нас подсећа, да Савез сваке године у част дана рођења Војводе Степе, већ 14 година, организује „Степине дане“ који трају три дана, од којих по један дан у Београду, Чачку и Степановићеву. На тим свечаностима организују се округли столови на тему Војводе Степе и његовог дела. Културно уметнички програми разних народних обичаја тог времена и свечане академије. На свечаностима буде по неколико стотина учесника. Савез ће и даље неговати ту традицију, а ми ћемо вас ускоро контактирати, да разговарамо о исто тако важном датуму и догађају за сваког члана и Са ез у целини, а што је благословио и блажено почивши Патријарх Српски, господин господин ПАВЛЕ…!

До новог сусрета поздрављају вас, ГрОрг потомака Београда, Г. сек Милена Харамбашић и предс.ГрОрг Павле Лучић.

…С ВЕРОМ У БОГА ЗА КРСТ ЧАСНИ И СЛОБОДУ ЗЛАТНУ…!!!