Отргнуто из прошлости, а ради будућности
ОПШТИНСКА ОРГАНИЗАЦИЈА САВЕЗА УДРУЖЕЊА ПОТОМАКА РАТНИКА СРБИЈЕ 1912-1920. „ТАМНАВСКИ БЕСМРТНИЦИ 1912-1920“
Дан Српског јединства ( слободе и националне заставе) и пробој Солунског фронта Отргнуто из прошлости, а ради будућности
Солунски фронт, је позната прича из Великог рата ( 1914-1918) и 15.09.1918 г. је датум, кад се званично кренуло у пробој Солунског фронта.
Сама реч фронт, обухвата област од албанске обале до реке Струме (Македонија). У том простору су биле битке, две велике војске: Савезничке и Центалних сила.
У првој су биле : Краљевина Србија, Руска империја, Француска, Уједињено краљевство Велика Британија, Краљевина Грчка ( било је мало и Чеха), а Централне силе су биле војска: Краљевине Бугарске, Аустроугарске, Немачког царства и Османског царства (Турска).
Резултат (последица) велике савезничке иницијативе која се зове пробој Солунског фронта је капитулација Бугарске и ослобођење Србије, неки кажу и Југославије. ( шире гледано је пропаст Аустроугарског и Отоманског царства)
Српска војска под командом генерала Петра Бојовића, пре овог пробоја, се опоравила на Крфу и стигла у Солун, захваљујући Француским бродовима ( и Италијанским). Била је у саставу Француске армије, ( од 12.10.1915 до 22.12.1917 ) прво под командом генерала Мориса Сараја, који је командовао и Италијанским и Руским дивизијама, груписаним у три корпуса, а њега је заменуо генерал Гијом који је објединио и Британску и Грчку армију, у једну Савезнички источну армију. Њега је заменуо у јуну 1918 г, чувени генерал Франше д Епре, који је тада имао на располагању око 620 000 војника.
Британска армија се формирала 4.11.1915 г. на челу са сер Чарлсом Монреом, а њега је заменуо Џорџ Милне, у мају 1916 који је располагао са шест дивизија распоређених у два корпуса (12 ти и 16 ти). На ратишту је била и Француска армија под командом генерала Кордонијеа, па Гросетија и Анрија) и имала је на располагању пет дивизија и коњичку бригаду. Италијани, на челу са генерал пуковником Мобелијем су у свом саставу имали Чешку легију, који су се ту нашли после Октобарске револуције.
Пробој Солунског фронта је почео са лозинком“ шаљите једног официра и осам војника“, то је било 14.09.1918 у борби код Доброг Поља. Прво је борба отпочела са артиљеријским бомбардовањем Бугарских положаја и онда су настале борбе где су посебно Срби показали невиђену храброст у жељи да што пре крену на север, према Србији и својим кућама. Бугари су се предали после петнаест дана и званично капитулирали 30.09.1918.
Британска војска је кренула ка Истанбулу, европском делу Османског царства и после месец и по дана, Турска се предала 26.10.1918 ( Енвер Паша побегао).
Наша војска је у незаустављивом јуришу ослобађала део по део испред себе и брже ишла као пешадијска војска од француских коњаника. Каква је то снага била и жеља да се ослободи Србија и да се после Албанске голготе ( само онај ко је прошао Албанију пешке, зна шта су муке тешке) врати кући и виде своји најмилији, нико никад неће моћи речима да опише ( само да се диви).
Београд је ослобођен 1.11.1918, као и Ваљево, па Шабац дан касније ( за Коцељеву је тешко утврдити датум , јер неки кажу 31.10.1918, неки 01.11.1918). Стигло се до Дунава и Мађари се предају, а наша војска креће ка Босни, Хрватској, Словенији и ослобађа целу Краљевину.
Испред Општинског удружења потомака ратника“Тамнавски бесмртници 1912-1920 „ позивам Вас да 11. новембра 2020 (Дан примирја) положимо венац нашим славним прецима на споменик у црквеној порти ( Коцељева) и поставимо спомен плочу захвалности, на црквени дом.



Отргнуто из новина „Коцељевачке новости“, аутор је председник Општинског удружења“Тамнавски бесмртници 1912-1920“ Коцељева-Драган Ђермановић Ђеле
Из Туниса



Ђермановић Драган Ђеле у мајици, као успомени на 100 г од Церске битке: препешачио је од Шапца до Текериша славним стазама 19.08.2014 г око 38 км. Занимљиво је што је иза хотелског базена, Средоземно море.




Ово је разгледница из Женеве, писана за време великог рата од стране Јеротије Лукића, из Суботице код Коцељеве ( један од оснивача Земљорадничке странке и отац Савезног министра унутрашњих послова Југославије, Војина Лукића. Разгледница се први пут публикује, а писана је нећаку у село Свилеува, које је као и Коцељева, припадало Посавотамнавском срезу са седиштем у Владимирцима до 1955 г.


