Обележена годишњица рођења Војводе Живојина Мишића

Данас у оквиру обележавања манифестације „Мишићеви дани“ представници СУПРС уз организациију Општинске Организације Савски венас су одали почаст славном Војводи Живојину Мишићу код споменика у Булевару Војводе Мишића. Споменик се налази у Булевару Војводе Мишића на платоу код улаза на Београдски Сајам.

Цвеће су положили председница СУПРС Савског венца Велика Марковић, генарална секретарка РО СУПРС Милена Харамбашић, а у име Општине Савски венац Владимир Јовановић. Скуп је поздравила председница Велика Марковић и присутне позвала да минутом ћутања одају помен славном Војводи Мишићу, а потом минутом ћутања присутни су одали пошту недавно преминулом председнику СПРС 1912-1920. године пуковнику Љубомиру Марковићу. Затом је скуп поздравила ген.сек. Милена Харамбашић која се обратила пригодним говором. О лику и делу Војводе Живојина Мишића надахнуто је говорио Владимир Јовановиц. Оне је том приликом пренео и поздраве председника општине Савски венац, господина Милоша Видовића. Заједно са Потомцима Савског венца почаст славном Војводи Мишићу су одали и представници СУПРС Врачара на челу са председницом Слободанком Беговић.

Говор Владимира Јовановића из Општине Савски венац:

Окупили смо се данас испред УДРУЖЕЊА ПОТОМАКА РАТНИКА СРБИЈЕ ОД 1912. ДО 1920. ГОДИНЕ да овде на нашем Савском венцу, да на данашњи дан обележимо рођење и присетимо се једног од најбриљантнијих војсковођа које је Србија икада имала, а о чијем се јунаштву и војничким подвизима и дан данас причају легенде, војводе Живојина Мишића.

Животни пут даровитог српског војсковође Живојина Мишића био је према речима историчара „дуга и тешка борба“.

Родио се 19. јула 1855. године у селу Струганику код Мионице, као најмлађе, тринаесто дете оца Радована и мајке Анђелије. Напоменуо бих да су Мишићеви родитељи имали су једанаест синова и две кћери.

Више школе је похађао у Крагујевац, а потом у Београду, где се уписао у 11 класу Артиљеријске официрске школе. Питомци његове класе прекинули су, после друге године, школовање како би узели учешћа у рату који је избио са Турском 1876, а трајао до 1878. године. У том рату Живојин Мишић је успешно командовао батаљоном, а истакао се у бици код Куманова, као и у бици на Брегалници.

Природна обдареност, широко војно образовање, неисцрпна радна енергија, истрајност и педантност у раду, обезбедили су му редовно напредовање у чину и постепено уздизање на све одговорније положаје: био је командант батаљона, пука и дивизије и помоћник начелника Главног генералштаба; једно време је предавао стратегију на Вишој школи Војне академије, а био је и почасни ађутант краља Александра Обреновића. После Мајског преврата, официри завереници су га удаљили из војске; пензионисан је 1904. у чину генералштабног пуковника.

Међутим, пред само избијање Првог светског рата, реактивиран је на лични захтев начелника штаба Врховне команде Радомира Путника и постављен за његовог помоћника.

Шеснаестог новембра 1914. године, почиње Колубарска битка. Командант Прве армије генерал Петар Бојовић је рањен, па на његово место долази Мишић.

Како Прву армију преузима у тренутку њеног повлачења, он сматра да би било грешка и даље је повлачити са положаја. Бранећи сваку стопу земље, генерал Мишић, противно наредби Врховне команде, одлучује да Прву армију извуче из непосредног додира са непријатељем.

На планини Сувобор Прва српска армија пробија фронт Шесте аустроугарске армије, надире према Ваљеву и заузима га, избија на обале Дрине и Саве код Шапца и 15. децембра ослобађа Београд. Живојин Мишић добија чин војводе.

Преузимајући команду над Првом армијом у драматичним данима Колубарске битке војвода Живојин Мишић је ушао у историју раме уз раме са највећим војсковођама тог времена.

Након новог здруженог напада немачке, аустроугарске и бугарске војске на Србију у октобру 1915, српска војска повлачи се ка Косову. Повлачи се преко Албаније где пролази нечувену голготу, глад, болест и смрзавање и са огромним губицима стиже на Крф. После опоравка и реорганизације на Крфу, српска војска жељно чека дан да крене у ослобођење своје отаџбине. Коначни пробој форнта почиње половином септембра 1918. године.

У јуну 1918.године војвода Живојин Мишић постављен је за начелника штаба Врховне команде. Командовао је српском војском приликом пробоја Солунског фронта у септембру исте године и за два и по месеца је ослобођена Краљевина Србија.

Изузев ратних прича, невероварних победа и сјајних легенди о јунаштву српског војводе, остала је упамћена и његова велика љубав према жени Лујзи са којом је имао петоро деце.

Живојин Мишић умро је 20. јануара 1921. године, а иза њега су остали војни подвизи и заслуге за српски народ.

Оно по чему се Мишић још памти јесте и његово чувено гесло: „Живот је вечита борба. Ко сме, тај може. Ко не зна за страх, тај иде напред!“ Као најзнаменитији војсковођа Првог светског рата и српске ратне историје, од свог народа сматран је за легенду. Његове стратегије ратовања проучавају се у војним школама целог света.

Вечна му слава и хвала!